Bosanska Krvava Stvarnost - Prvi Deo

Reagovanje na tekst “U susret ovogodišnje ANZAC – parade – četnici će opet ponosno marširati’ objavljenog u Ponedjeljak, 23 Travnj 2012 u 18:22.

Autor originalnog teksta: Gospodin Nadan Filipović

Tekst obajvljen na Web stranici: www.bosnjackooko.com

**********************************************************************************

Krvava Bosnska Stvarnost - Prvi Deo

PUTEVI STRANPUTICE

Pise: Borislav Zdralic

29 April 2012

 

Reagovanje na tekst “U susret ovogodišnje ANZAC – parade – četnici će opet ponosno marširati’objavljenog u Ponedjeljak, 23 Aprila. Autor originalnog teksta: Gospodin Nadan Filipović. Napominjemo da je tekst dostupan na Web stranici: www.bosnjackooko.com.

Postovani gospodine Filipovicu,

Iskreno, posle iscitavanje vaseg teksta odlucio sam da vam i pored svog otpora odgovorim jer ste namerno nacinili vise kapitalnih pogresaka koje mogu da imaju itekako teske posledice. Zato sam se i dolucio da vam na ovaj nacin odgovorim nadajuci se da ce se otvoriti diskusija koja ce rezultirati prestankom igranja sa stvarima koje su opasne.

 Na pocetku moram istaknuti sledece i to cu reci vrlo jasno s obzirom da to mora da zna svako bude iscitavao ovaj material. Dakle , isticem sljedece:

Izjavljujem krajnje  iskreno izvinjenje, citaocima i Muslimanske i Hrvstke i Srpske nacionalnosti koji budu citali ovaj material, da ja licno (tj autor ovog komentara) na koji nacin necu odbijajuci kategoricno  da se spustim na nivo vredjanje, negiranja ili obrusavanja salvi riganja nacionalne mrznje na “ONE DRUGE” bez obzira ko su oni.

Zasto ovo kazem. Kazem zato jer svi mislimimo o “onim drugim” kao nasim neprijateljima, pdajuci u zamku lanca mrznje koji nema kraja. Uvek smo spremni da osudimo one druge, upremo prstom u one druge, stavimo ih na spisak za odstrel, jednom recju da ih mrzimo ne shvatajuci das vi mi svoje zivote tako trsimo u mrznji. Dakle jasno kazem odbijam da to cinim, i onaj ko misli d ace ovaj teskt da bude u tom stilu moze slobodno da zatvori stranicu bloga ili novina jer ce mu ono sto ga ceka leci ko budali samar.

Takodje odmah da rscistimo sa sldeceim.

Svaki zlocin bez obzira ko ga je, gde i kada pocinio nad nevinim zrtvama zasluzuje nista drugo do prezir i osudu. To se odnosi na sve zlocine koje smo pocinili jedni nad drugima. Zasto se drzim ovog stava.

objasnjenje obrazlozono u sledecih osam osnovnih naznaka

1.      Ako na bilo koji nacin, kao ljudi negiramo bilo koju zrtvu bilo kog naroda ili grupe ili sekostimo selektivnim  metodom jer ne pripada nasem vlastitom narodu (u mom mom slucaju Srpskom) kako onda mota osoba imam pravo da brani zrtve vlastitog naroda.

2.      U trenutku kada bilo ko, bez obzira na nacionalnost, versku ili ideolosku pripadmost, uzme sebi za pravo da na bilo koji nacin, trazi opravdanje za bilo koji zlocin, u tom trenutku u njgovoj glavi pocinje da vrsiti i jedan mali, Hitler, Napoleon, Staljin, Pol Pot, Milosevic, Tudman, Izetbegovic, Oric, i cela bulumenta koja je sada u Hagu ( da ih ne pominjem sve jer bi mi trebalo pet dana) i svi oni diktatori i zlocinci koji su u krvi drugih dokazivali svoju superiornost. U tu grupu spada i svaki onaj koji je na bilo koji nacin odgovoran za bilo ciju smrt na bilo koji nacin.

3.      U tom trenutku, ta osoba, gubi bilo kakvo pravo da daje ocenu o bilo cemu.

4.      Zrtva bez obzira na sve nase razlike i mrznje ima samo jednu identifikacionu osobinu a to je osobina zrtve.

5.      Jedna je stvar kada imamo dve suprotstavljene vojske na bojisttu, kada i jedan i drug ii treci ucesnik imaju oruzje u rukama i kada se puca. Tu je stvar jasna. Rat je rat i tu vazi princip prezivljavanja. To znaci da ucesnici imaju mogucnost da se brane.

6.      Zrtva nema taj izbor. Ona jer zrtva i sama po sebi nevina a onaj ko cini rtni zlocin nad nenaoruzanim, slabijim, starim, zenama, decom, bolesnim ili ranjenicima je samo zlocinac.

7.      O ovom konceptu nema potrebe da se raspravlja jer ako se svi rukovodimo istinom i pravdom onda je taj concept jasan.

8.      Onaj ko misli drugacije, iskreno ne zasluzuje da se smatra ljudskim bicem.

Uz nadu da je ovaj pricip jasnmo naglasem predlazem da krenemo dalje.

Ono cime cu se baviti jeste analiza nas samih, nasih mrznji i ljubavi, nasih tragedija i nase nesrece. Bavicu se istorijom koja i dalje zivi u nama svom zestinom vodeci nas na sve one puteve i stranputice a koje mi kaoljudi tumacimo i analiziramo.

Medutim, jedna je stvar biti obican covek koji zivi i pokusva da nadje svoje mesto pod suncem a sasvimm druga kada se zivot nadje u zartistui intelektulane rasprave onih koji se smatraju ntelektualcima.

Medutim tu se odmah postavlja pitanje da li neko ko za sebe smatra da kao intelektualac moze i smije da se upusta u novinarske vratolomije ovoga tipa i sece istorijske istine tek tako od oka. U tom kontekstu treba postaviti i pitanje cime se voimo i da li je to tek pitanje nase genetska mrznja ili nesto drugo.

Za svakoga ko se makar i na trenutak kada je daleko od bilo cijih ociju suoci sa samim sobom i svojom savescu ostaje samo jedna misao. On zna da li govori istinu ili ne ili da li izgovara laz ili ne. To je univerzalni princip koji vazi za svakog ko razmislja. To se naravno odnosi in a one koji tvrde da se bas kao i autor ovog komentara, zadrzavaju u okvirima profesionalnog odnosa .

Aklo podjemo o dove tvrdnje, mora se to priznati, postaje jako tesko pratiti misonu liniju Atora Filipovica, koji ili namerno ili slucajno prelazi preko pitanja ko je kriv za svo zlo koje se izdesavalo kako tokom posljednjeg gradjanskog rata u BIH al ii Drugog Svetskog rata koji gospodin Filipovic pominje u tekstu

Cak i kada bi pored najbolje volje hteli da predjemo preko stava  koja prosto isijava i njegovog teksta, tesko se boriti sa neobjektivnoscu koja je iznesena. Gde je tu istina jer se slazem s acinjenicom ka je istina osnovni vodic. Istina je realnost trenutka bez obzira o kojem momentu te realnosti govorimo o kojem datumu, godini, veku. Istiona je ono sto ostaje jer ljudi, svedoci, i zivi i mrtvi znaju kakva je ona. Za one koji su zivi ta istina je svdocenje o necemu. Za one koji su mrtvi, istina ostaje opet u formi dokaza, secanja njhiovih porodica, supruga, dece, oceva, majki, sestara dakle onih za koje su on ii dalje zivi.

Radi njih iskljucivo niko, podvlacim niko nema pravo da manipulise tom istinom bez obzira na veroispovest, nacionalnost, narodnost ili ideoloskeu pripdanost. Zasto piotate se. Odgovor je jednostavan. Ako negiramo tu situnu pitam svakoga sta onda ostaje. Cime se voditi kada se analizira nesto sto se zove istorija? Kako reci da to je istina i kako je odvojiti od lazi.

To je realnost objetivnmog suda savesti.Ta realnost je neoboriva i ona sama za sebe predstavlja zasebni realitet koji nije povezan ni sa verosipovescu, ni sa politickom ideologijom ni sam filozovskim pravcem bilo kojeg tipa.

Ta realnost ne pripada ni jednoj misaonoj skol i jedino odgovara principu dijalektickog realizmai  principa preispitavanja naucne misli zasnovanih na cinjenicama i istporijskim istinama.

U tom principu da se posluzim recnikom recnikom gospodina Filipovica, nema natruha i obratno natruhe se same po sebi kose sa njim.Tu postoje samo ciste granice istorijske slike prilika poveznih uzrocno posljednicnim principom akcije i reakcije u datom memento.

 Naravno da se u tom kontekstu moze spekulisati po modelu sta bi bilo da je neko uardio nesto drugo i kakve bi onda posledice mogle da budu ali onda to vise nije istina vec spekulacija, rzmatranje, manipulacija, koja se moze korsititi samo kao metod hipotetickog preispitivanja istine ali nikakao kao istina za sebe.

Istovremeno, istorijske istine ne podnosi takve eksperimente jet oko tog svetog medjasa nazvanog istina nema senki, dvostrukih osencivanja ili istorijskih koloritnih preljeva. Ta istina usmerena je vodjena istorijskim dokazima, postranicima koji jasno ukazuju na pravac kojim istina ide. Tu nema vanstrujnika koji ce te odvesti do nekog drugog ustobocenog krajputasa tek onako zaostalog ili dolutalog iz nekog drugog vremena i prostora.

Ovaj deo narocito isticem s obziroim da se gospodin Filipovic poziva na objektivnost koja  podleze analizi. Taj pristup, s obzirom na tezinu izrecenog u tekstu, povlaci posledicu hirurskog seciranja po principu rec po rec, tvrdnja po tvrdnja, ne u cilju da bi se suprotna strana dokazala pogeresnom vec da bi se na njihovo iznenadjenje pokazala ili istina ili laz izrecenog.

Nazlost to je jadini dozvoljeni model kom se mora prvrdgnuti ovo kranje opasno poigravanje sa tezama iznesenim u ovom tekstu, a koji bi vrlo lako mogli da se nadju na udaru pravnog sistema koji postoji u Australiji, prateci principe slobode misli i  slobode izrazavanja koji na zalost Muslimanske zajednice u Australiji u ovom slucaju prevazilale cak i pravno dozvoljene okvire krijuci se uptravo iza principa slobodede izrazavanja, slobodnog novinarstva u slobodnom civilnom drustvu.

Nastavak sledi....