28. mart 2009.
Izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijske
Hmm, a WW3 ?!
Prenosimo tekst francuskog generala Galoa upućenog Beogradskoj konferenciji ‘Ciljevi i posledice NATO agresije - 10 godina posle’ održanoj u Sava centru 23. i 24. marta 2009. godine
Velika nam je čast i zadovoljstvo da vam predstavimo osnivača Pokreta otpora, učesnika Francuskih vazdušnih snaga tokom Drugog svetskog rata, tvorca politike nuklearnog razoružanja, oca moderne francuske geopolitike.
Veliki zaštitnik pravde i međunarodnog prava, borac za istorijsku istinu i etičku politiku, svuda i tamo gde preteže robovska geostrategija i jeftina propaganda
Tako je ustao u odbranu srpskog naroda koji naziva `narodom žrtvom`, narodom satanizovanim i napuštenim od strane zajednice, uslovno rečeno `međunarodne`.
 |
| General Galoa |
Nazvali smo ga `NAŠ GENERAL 3 M`
Prvo M: MEMORIJA, živo sećanje 20-og i 21- og veka.
Drugo M: MODEL časti, poštenja, otmenosti.
Treće M: MAGISTRALNI analitičar međunarodne geopolitike.
General iskreno žali što nije u mogućnosti da se pomera van Pariza i prisustvuje današnjem skupu. Misao Generala danas je sa nama. Ovo je intervencija Generala namenjena današnjoj konferenciji.
Danas se srećemo na jednu veoma tužnu godišnjicu, 10 godina od 1999. godine kada je zapadna demokratija, predvođena Nemačkom, Engleskom, SAD-om, Francuskom, bombardovala zemlju Jugoslaviju, grubo kršeći međunarodno pravo, Povelju UN, Helsinški akt i odredbe o nepovredivosti granica, kada je mimo odluke Saveta bezbednosti i bez konsultacija sopstvenih parlamenata ušla u rat. Ukratko, ova serija nasilja nad međunarodnim pravom, istinska je crna tačka moralnosti zapadnih zemalja koje su se ponele na način kako se ponašaju autokratije koje prevazilaze sopstvenog poslodavca.
Treba reći da je rasturanje Jugoslavije bila dugo planirana operacija u Nemačkoj. Nije se radilo samo o tome da treba sačekati odlazak Tita 1980. godine, nego i pripremiti period posle, koristeći se njegovim odlaskom, dislocirati teritorije za koje je Nemačka smatrala da nisu nacionalne već teritorija sastavljena od različitih etničkih grupa i religija. Naravno, Nemačka je bila vrlo zainteresovana za dobijanje podrške za nameravano cepanje teritorija. Dogodilo se da sam indirektno bio umešan u tok tih razgovora, na taj način što sam redovno prisustvovao skupovima Žozefa Štrousa, ministra odbrane Nemačke a kasnije ministra finansija, koji su se godine 1976 i 1977 redovno održavali u Nemačkoj, na maloj farmi u okolini Minhena. Razgovori su obično trajali dva, tri dana, okupljali desetak ličnosti i bavili se pitanjima svetske situacije. Tu su bili predstavnik Britanije Brajan Krouzi, predstavnik Španije bivši ministar Sančez Beja, predstavnik Vatikana advokat Pol Viole. Ja sam u grupi bio predstavnik Francuske. Pričalo se o svemu i ničemu puna dva dana. Ostali su mi snažno u sećanju ti razgovori u kojima su moji susedi Nemci gledali na Jugoslaviju kao bezživotnu i smatrali da se treba pripremiti, posle Titove smrti, na sprovođenje drugačije teritorijalne organizacije. Nemci, inače jako dobri geopolitičari, posebnu osetljivost o tom pitanju pokazivali su, po mom mišljenju, iz sledećih razloga:
Prvo, želja Nemačke strane da se osveti Srbima koji su tokom Prvog i Drugog svetskog rata bili na strani Saveznika protiv Nemačke. Osim toga, Srbi su 1941 godine predvođeni Mihajlovićem a kasnijeTitom, uspeli da zadrže više nemačkih divizija, inače veoma korisnih najpre za front Moskve a potom i Lenjingrada. Dakle Berlin, tada je to bio Bon, smatrao je da srpski otpor doprineo da Nemačka izgubi svetske ratove. Trebalo je kazniti narod.
Drugo, druga nemačka ideja bila je nagraditi hrvate i muslimane koji su se tokom rata pridružili Nemačkoj i zauzeli određene pozicije tokom rata i u Francuskoj, zahvaliti im se jer su prišli opciji Nemačke. Dakle, favorizovati hrvate i bosanske muslimane.
Treće, treća nemačka ideja, bio je ulazak Hrvatske i Slovenije u ekonomsku zonu EU kojom je tada presedavala Nemačka. Na taj način otvarile bi se mogućnosti ostvarivanja nemačkih uticaja i interesa na dalmatinskoj obali i tako približavanje Mediteranu. Stari nemački san! Tradicionalno hranjen i u doba rasparčanih kneževina, carevine oduvek okrenute ka centralnom Mediteranu.
Ovim razlozima treba dodati i uverenost Nemačke u američku intervenciju s obzirom na važna komandna mesta u NATO-u. Vojnim rečnikom govoreći, bio je to dobar posao u pripremi.
To su, po mom mišljenju, bili motivi koji su uticali na Nemačku da odigra tu ulogu. Trebalo je takođe uvesti Ameriku i Francusku u ceo taj poduhvat. Tada je u Francuskoj gospodin Kol imao određen uticaj na Miterana, koji je bio oslabljen i bolestan, tada zaokupljen sakupljanjm glasova javnog mnjenja oko aktuelnog ustava. Praćen Žipeom, svojim ministrom spoljnih poslova, od februara 1994 godine pridružuje se nemačkoj vojnoj koaliciji u korist hrvatsko-muslimanske federacije. Ova federacija imala je za cilj da protera Srbe se njihovih vekovnih teritorija, da ih sa 64 posto teritorije u Bosni svede na procenat ispod 4o. O snažnoj kampanji laži koja je sve to pratila, reći ću nešto kasnije. To je bio taj famozni francuski demarš koji je ispratio nemački.
Usledila je američka intervencija. Amerika je u početku oklevala sumnjajući u ponuđeni novi reljef. Sumnja je postojala imajući u vidu i rat 39-45.godine i otpor srpskog naroda pod nemačkom opkupacijom. Sumnjali su da će biti angažovani u jednoj vrlo delikatnoj avanturi, teškoj. Plus toga, bili su taoci nafte Saudijske Arabije i Iraka mnogo više nego taoci budućeg protoka nafte putevima Dunava i Beograda, Koridorom 8, protokom od Kaspijskog mora do obala Albanije. Sve je to vremenski bilo dalje, nisu se tim opterećivali. Najzad, pod pritiskom Nemačke, procenili su da postoji interes da se angažuju. Koji interes? Prvo, dokazati Evropljanima da su nesposobni da deluju sami, jer, ako bi Amerika bila van toga, tu bi nastao haos, nered, rat, što bi ih ponovo prisililo da se vrate na lice mesta. Ta i takva demonstracija snage samo bi pokazala nužnost i neophodnost NATO-a.
S druge strane, tu je bila Rusija koju je trebalo unapred malo poniziti. U to vreme Rusija je u rukama Jeljcina i `glava Harvarda` koje su trebale da implantiraju tržšnu privredu na teren dotadašnje planske privrede. Ceo poduhvat postavio bi se na taj način i na teren provere i manifestovanja slovenske solidnosti.
Kako u to vreme Nemačka postaje sasvim punoletna, jedna od ideja je da bi bilo interesantno vojno okupirati određenu zonu na Balkanu. Odatle famozni Bondstil. Kojoj zoni dati prvenstvo, da li Albaniji, Draču, da li raskršće Koridora 8 koji će jednog dana prevoziti naftu iz Kaspijskog bazena do Jadrana. Zbog ovih različitih razloga Amerikanci su intervenisali i ubrzo u potpunosti preuzeli komandne operacije. Trupe Nemačke, Engleske, Italije, Francuske, stavnjene su pod kontrolu američke flote na Mediteranu. Cela ova operacija imala je veliki značaj za njih jer je u suštini značila presedan za njihove sutrašnje operacije u Iraku.
Operacije na Balkanu vođene su na sledeći način: Najpre, gromoglasnost kampanje dezinformacija: pričati čiste laži na način koji će u javnom mnjenju fiksirati žrtvu, znači žrtvu jasno označiti kako bi njena odbrana tekla uz opštu saglasnost javnog mnjenja. Iz tih razloga, trebalo je izmisliti srpske zločine! Jedan od prvih izmišljenih zločina bilo je silovanje 48000 žena. Američki eksperti za Balkan kasnije su tu cifru preinačili u 4000 žena, kasnije je to bilo 4o, a tih 4o na kraju bi verovatno bilo četiri posle čega bi usledila `istraga u toku`. Izmišljanja su išla dalje, od eksplozije bombe u ulici Vase Miskina, masakra pijace Markale za koji su okrivljeni Srbi, a zapravo su muslimani pucali na same sebe smišljeno i s namerom da se taj zločin pripiše Srbima. Stvoren je takođe mit o invaziji Sarajeva od strane srpske armije, da se srpska armija sprema na uništenje Sarajeva i da to apsolutno treba sprečiti, da je Sarajevo sedište Srba koje su ovi zauzeli i uništavaju ga. Sve to bilo je netačno, i sam sam bio jedan od svedoka jer sam u to vreme išao u Sarajevo, bio primljen od strane predsednika opštine, ručao sa njim. Grad je bio podeljen na dva dela, zonu bosansko-muslimansku i deo koji su zauzimali Srbi. Nikakve opsade nije bilo, bila je to čista laž, koja jednom lansirana ostaje da važi. Zatim je to bio Račak s tvrdnjom da su zločin počinili Srbi, opet netačno, ali je izvanredno poslužilo kao pretekst za početak bombardovanja. Preći u akciju, bombardovati tu nesrećnu zemlju podrazumevajući i njeno civilno stanovništvo, upotrebiti osiromašeni uranijum ne vodeći računa o drastičnim posledicama takvih operacija, ukratko, učiniti da narod strada.
Seo taj sistem izvođen je u isplaniranim delovima. Prvo, izrazito loše tretirati narod okrivljen za zločine. Drugo, uništiti ekonomske resurse zemlje i tako smanjiti snagu volje otpora što se i dogodilo. Treće, bombardovati ekonomski aparat zemlje na način da se kasnije teško konsoliduje. Četvrto, okupirati zemlju totalno što je predviđeno Rambujeom, i jedanput na licu mesta, profitirajući bedu u koju je narod gurnut odrediti političke vođe koje će biti naklonjene kursu agresora. Ovaj sistem sastavljen od četiri dela, sprovođen je jedan za drugim, proučeno, inteligentno, a neki njegovi delovi sprovođeni su i u Iraku. Može se reći da je Balkan za amerikance bio jedna `lekcija` strategije za Irak. Kao što vam je poznato, sve to u Iraku završilo se bombardovanjem, torturom, povredama, zatvorima i lošim tretmanom, svim onim sa čime se u određenoj meri eksperimentisalo na Balkanu. Sve to u korist Zapada koji se u oba slučaja poneo autokratski..- spasti jednog guranjem drugog.
To je operacija koja me je duboko šokirala jer je bila vrsta modela uzemljenog u javnom mnjenju koje je moglo da apsorbuje svu tu količinu dezinformacija, što je veoma zabrinjavajuće jer dozvoljava sve buduće moguće ekcese različite prirode.
Danas se osvrćemo na jednu tužnu deceniju tokom koje su Evropljani pokazali da su spremni na međusobno ubijanje s jedne strane podstaknuti i pod okriljem široke inicijative Nemačke, koja se na mah ponovo ujedinila 90-te i 91 godine posle rasturanja Sovjetskog Saveza i koja nije našla drugo rešenje nego da pokrene taj famozni rat. Uostalom, 1999.godine, posle Dejtonskog sporazuma i svakako posle odbijanja gospodina Miloševića Plana B, kojim je bila predviđena okupacija srpskih teritorija od strane NATO-a u jednom nelimitiranom vremenskom periodu, koji je okupatoru ponudio sve olakšice, aerodrome, puteve, železnicu i sve to besplatno, u formi - ako mogu tako da se izrazim, kao da je Srbija bila molilac toga, što je Milošević odbio iako ga je to uvuklo u komediju Rambuje koja se završila bombardovanjem.
Tužna epoha, tužan period na koji se danas osvrćemo sa velikom tugom, jer je zapadni svet pokazao da je sposoban za čiste perverzije da bi odgovorio jednoj nemačkoj opsesiji koja je poništila sve ono što je ostalo od Versajskog sporazuma i Trijanona, što znači, najpre Jugoslavija a zatim Čehoslovačka što se i dogodilo, kako bi Nemačka izbrisala kartu teritorijalne i političke organizacije koju je obeležila pobeda Saveznika, na način da od nje ne ostane ništa. I Francuska svakako, tome pridružena, što je dozvolilo gospodinu Kolu da izjavi da je Dejtonski sporazum i svakako ono što je sledilo, velika pobeda za Nemačku. Na to je gospodin Miteran mogao da doda - pod uslovom da je razumeo a što nije bio slučaj, da je to velika greška za Francusku. Velika materijalna greška sa nestankom Jugoslavije, nestankom tragova vojnih pobeda skupo osvojenih, masakrom i žrtvovanjem jednog prijateljskog naroda koji je bio na našoj strani. I sve to ostvareno montiranjem lažnih operacija na način kako bi se opravdale operacije koje se nisu smele dogoditi nikako i ni u jednom slučaju. Zapadnjaci su se u ovom slučaju pokazali puni neprincipijelnosti što me je iznenadilo jer to nisam očekivao od strane tvoraca koncepcija o pravu čoveka, od Francuske, Engleske pa i Nemačke. Ali stari demon, posebno blagosiljan Nemačkom, iskočio je, krenuo ka aktuelnom haosu koji postoji na tim teritorijama, bilo da se radi o Republici Srpskoj, bilo da se radi o Kosovu. Kosovu naravno, izvornom srcu Srbije, gde je samo za kratko vreme od strane muslimana uništeno desetine i desetine remek dela religiozne umetnosti srpskog naroda što je u suštini masakriranje srpskog naroda, na isti način kako bi se masakrirao francuski uništavanjem doline Loare i njenih zamkova ili Il de Fransa.
Dakle, živimo veoma tužan period i ne znam kako ćemo moralno iz njega izaći. U svakom slučaju dali smo dokaz naše dvoličnosti. To nam ne služi na čast.
No comments:
Post a Comment