/Духовност/Aрхива/

05.11.2008

ОТКРИВАЊЕ ОТКРИВЕЊА

Јм. Никодим Богосављевић

Јeрomoнaх Никодим Богосављевић

Символички и алегоријски језик виђења, које је Св. Јован Богослов записао у Откривењу, полако али сигурно бива растумачиван стварношћу и догађајима око нас, и могућност да се „тајна безакоња“ у њему описана, разоткрије и покаже у потпуности управо пред нашим очима, постаје све извеснија. Ово се односи на глобални политички систем Новог светског поретка (НСП), чије се уобличавање приводи крају, чини се да је позната и хронологија последњих догађаја – непознаница остаје једино још идентитет „сина безакоња“ – антихриста. На овом су се послу „откривања“ Откривења заједнички удружила пророчанства и тумачења древних православних и нарочито новијих, руских светитеља, сабрана у књизи Русија пред Другим доласком (С. Фомин, Россия перед Вторым Пришествием, Москва 1998), и рад савремених хришћанских посленика на Западу, чија су филмска разобличавања тајних друштава и владара света доступна на интернет галаксији. Њима смо за разматрање теме „последњих догађаја“ прикључили још и књигу м. Максима, игумана ман. Св. Козме Етолског у Коринту, „Антихрист је стигао – 1983-2013“ (Ο Αντίχριστος ήλθεν 1983-2013, Атина 2006), заснованој на делима Светих Отаца.

Летимичним прегледом интернет галаксије може се свако уверити да свет живи у предапокалиптичкој грозници. На свим језицима све врви од сајтова, чланака, видео клипова, расправа на форумима о катаклизми која је најављена за 21. 12. 2012. годину. Повезује се са крајем света који је најављен у календару Маја, као и другим религијама и култовима, затим се помиње приближавање планете из друге галаксије, а неки астрономи говоре да за тај дан, због највећег приближавања Сунцу, постоји велика могућност измене магнетних полова на земљи, па чак и њеног искакања из система. Очигледне су две чињенице: 1. да је главна намера власника интернет галаксије да на читавој земљи посеју страх; 2. да је његов врхунац везан за датум који није случајно изабран. Ширење страха по планети, које је почело још од рушења Светског трговачког центра у Њујорку, везано је за кључну тему нашег чланка – за неопходност читавог човечананства да има један глобални систем управљања и заштите, оличен у једној Светској влади и једном председнику, који ће уједно бити и избавитељ – месија, христос, бог, тј. антихрист.

Пет видео клипова, делови педесет петоминутног филма Апокалипса 2012: Илуминати и тајни план НСП (Apocalypse 2012 : Illuminati and the Secret NWO Plan, http://www.youtube.com/watch?v=FjqkOEYJxdw) говоре о мотивима, циљевима и роковима илумината у вези стварања НСП. У њима се најпре може сазнати да илуминати (просветљени) за основу свог култа имају обожавање планете Венере, односно древних божанстава – Иштар у Вавилону, Изиде у Египту и Венере у Риму. То су биле богиње љубави и рата. Венера је „Јутарња звезда“, „Вечерња звезда“, на словенском Деница, наша звезда Даница, односно, Луцифер, Εωσφόρος, Светлоносац - Сатана. Датуме за објављивање етапа стварања НСП илуминати узимају астрономске циклусе везане за Сунце, Земљу и Венеру. У вези Сунца они прате циклус тзв. сунчаног максимума, појаве највећег броја сунчаних пега, који се јавља сваке 11-те године. Тако је Џорџ Буш старији објавио почетак стварања НСП управо на дан сунчаног максимума 11. 09. 1990. Тачно 11 година касније, поново на дан сунчаног максимума, срушене су Куле близнакиње у Њујорку – 11. 09. 2001., као чин символичног рушења старог и почетак зидања Новог поретка (Д. А. Пастор, Чудније од фантазије, http://www.scribd.com/doc/209659/Dr-Albert-D-Pastore- udnije-od-fantazijesve-o-napadu-na-Svetski-Trgovinski-Centar). Тада је отпочело ширење страха по читавој планети чувеном објавом рата тероризму, заправо, установљавањем институционализованог, државног тероризма. Тачно 11 година касније, 2012. најављен је завршетак зидања НСП – Нове Вавилонске Куле, али овога пута заказаног за 22. 12., дан који по календару Маја представља крај света. У преносном значењу тај дан је изабран као крај старог и почетак новог света, и то на дан после зимске краткодневице, као симолични почетак уношења светлости Новог поретка у мрак пређашњег беспоретка. (Као помоћ у одгонетању ко је тај „светлоносац“ могу нам послужити речи сатанисте Алберта Пајка, писца књиге Морали и догма, 1871.: „Луцифер, Светлоносац! Чудно и тајанствено име за духа таме! Луцифер, Син јутра! Да ли он носи светлост? Не сумњајте у то!“; Р. Петерсон, Масонерија, Завера против хришћанства, Београд 2005, 124). Сложеном комбинацијом датума изласка Венере и календара Маја добијају се датуми на које су темпирана рушења Кула близнакиња у Њујорку, почетак рата у Ираку, бомбашких акција у Мадриду и Лондону, претњи Бин Ладена Европи и референдум ЕУ у Ирској…

Претпоставља се, дакле, да ће 22. 12. 2012. године бити формирано и уведено ново уређено човечанство састављено од 10 унија, са Светском владом, светском војском (НАТО), могуће светским председником и главним градом Јерусалимом, како је то још 1973. године у Римском клубу зацртано.

Овде долази до подударања есхатологије илумината са јудејском, кабалистичком месијанском есхатологијом. Према овој последњој након 6000 година наступиће месијанска ера. Пошто јеврејски календар тренутно броји 5769. годину, то значи да њихова 6000. пада по нашем календару 2240. године. Међутим, према А. Дугину кабалистичка месијанска ера је започела већ 1990. године (Мессианство каббалы, http://www.arctogaia.com/public/zohar.htm). Јудејски месија треба да ослободи Јевреје из ропства и да створи хиљадугодишње царство овде на земљи, у коме ће им бити подређене све гоје.

Не треба да чуди да се задњовременски поступци политичке окултне (сатанистичке) олигархије поклапају са јудејском есхатологијом, јер су први, заједно са свим другим тајним организацијама, светским банкарским системом и медијима у служби других још од 18. века па на овамо. Велика је вероватноћа, дакле, да ће од 2012. године свет ући у последњу фазу свога постојања. Остаје нејасно само да ли ће тада бити изабран и устоличен први и последњи председник УН, или ће тада почети кампања за његов избор. Ово је врло битна ствар јер је са доласком антихриста, према сведочанствима Отаца, повезано избијање Трећег светског рата. Познато је, наиме, да ће тај рат и бити изазван ради тога да се читаво човечанство принуди да завапи за једним светским владаром. Преп. Лаврентије Черниговски о томе говори овако: „У последње време у аду више неће бити демона. Сви ће бити на земљи и у људима. Биће страшне невоље на земљи, чак ни воде неће бити. Затим ће избити светски рат. Биће тако снажних бомби да ће гвожђе горети, камење ће се топити. Огањ и дим ће се дизати до неба. И земља ће изгорети. Остаће врло мало људи, и тада ће почети да вичу: ‘Доле рат!’ И ‘Хоћемо једног цара!’“ (Свети Лаврентије Черниговски, На дверима вечности, Образ светачки, Београд 2004, 130). Познато је такође да ће владавина антихриста трајати седам година и биће подељена на два дела од по 3, 5 година: прва фаза ће бити његова кампања за председништво над целим светом, а друга следи одмах по избору за председника света, односно, зацарењу у обновљеном храму у Јерусалиму, где ће се он прогласити за бога, како је то описано у Откривењу. Дакле, ако је намера кројача судбине света да већ 2012. НСП има председника онда треба рачунати са јавном миротворачком активношћу антихриста већ од следеће, 2009. године, а полугодишњи рат у коме треба да погине 2/3 човечанства, негде у периоду 2009-2012. година. Онда би у том случају крај света, тј. Други долазак Христов могао бити 2016. године. Уколико је планирано да се од 2012. године отпочне са кампањом за избор председника УН, тј. НСП, онда се све помера за 3-3,5 године.

Са овим су сагласне савремене Божије објаве у Русији. Најпре је још 1939. године преп. Серафим Вирицки говорио да ће обнова православља у Русији трајати око 15 година и да ће након тога доћи антихрист: „Наступиће такво време када ће у Русији бити необични процват. Отвориће се многи храмови и манастири, да ће и странци долазити к нама и примити крштење. Но, то неће бити задуго, на 15 година, а потом ће доћи антихрист“ (Россия перед Вторым Пришествием II, 334). Почетак обнове православне Русије је повезан са виђењем једне побожне Рускиње којој се на празник Покрова 1998. године јавила Мајка Божија и показала јој икону каква треба да се наслика. Икона је насликана у Сретењском манастиру, названа је Васкрсавајуће Православље, и када је донесена у Дивејево, монахиње су рекле: „Атонски старци су предсказали: ‘Када се појави Пресвета Богородица у белом, тада ће почети обновљење Русије’“. Дакле: 1998/9 + 15= 2013/4. година.

О. Максима је заинтересовала једна тв расправа под насловом „Шта се крије у вези деце '83“, приказане 10.12.2005. године на грчком тв каналу Алтер. Ту је изнесено да су у вези деце рођене у априлу 1983. у Грчкој извршене три анкете: 1983, 1990. и 2000. год., и слична испитивања су вршена у Енглеској, Данској и Финској, у склопу програма који је назван „Биолошка, клиничка и генетичка својства која унапређују телесно и психичко здравље“. Претпоставку да је у питању датум рађања антихриста о. Максим је потврдио резултатима сложених рачунања које за основу има поређење Навуходоносора са антихристом, које је овде немогуће изложити, али оставља утисак уверљивости. Овоме прикључује тумачење Господњих речи о томе да се треба учити од смокве: „А од смокве научите поуку: Када се гране њене већ подмладе и олистају, знате да је близу лето. Тако и ви кад видите све ово, знајте да је близу пред вратима“ (Мт. 24, 32-33). Пошто је реч о истој оној смокви на којој Господ није нашао плода и проклео је и она се осушила (Мт. 19, 21), а која се тумачи као јеврејски народ, онда, по о. Максиму, поновно пуштање пупољака ове смокве треба повезати са поновним оснивањем јеврејске државе 1948., а њено олиставање са заузимањем Јерусалима 1967. године. Коначно, своје тврдње да је антихрист рођен априла 1983, за јеврејску Пасху, да ће се, подражавајући Христа, јавно појавити са око 30 година 2012/3. године, да ће владати до 2018/9., он потврђује тумачењем пророштва Св. Козме Етолског: „Доћи ће жуђени када дођу два лета и две Пасхе заједно“. О. Масим сматра да се ово пророштво светог односи на Христа, и да су „два лета“ поремећена клима задњих година, када ће Св. Илија поново са Енохом (по о. Максиму са Св. Јованом Богословом) доћи да разобличава антихриста од самог почетка његове појаве, и када ће пророк затворити небо и киша неће падати задњих седам година. Две Пасхе су када Благовести падну на Васкрс. То ће се догодити, рачунајући наравно по старом календару, управо 2018. године, када Благовести падају на Велику Суботу и по типику се пребацују на Васкрс.

Видимо, дакле, да су се три разнородна извора поклопила у наговештавању могуће хронологије последње етапе постојања човечанства: видео филмови сајта Св. Бригите указују на 22. 12. 2012. као датум објаве НСП, пророчанства савремених руских светитеља говоре о процвату православља у Русији које ће трајати до времена појављивања антихриста 2012/3. године, а о. Максим у Грчкој говори о појави антихриста отприлике у исто то време, да би након 7 година уследио и Други долазак Христов – 2018/9. године.

Са доласком антихриста везана је обнова храма у Јерусалиму и вероватно проглашавање овог града за престоницу света. Код јудејаца поново влада месијанска грозница каква је владала уочи Оваплоћења Сина Божијег, што потврђују одговарајући сајтови. Извршене су све припреме за обнављање јерусалимског храма: положен камен темељац, исклесано сво камење, припремљени предмети за обред, обновљено свештенство, почело се са васпитавањем деце која ће кад одрасту прислуживати храму – чека се само онај који ће храм за три дана обновити и засести у њега као цар и бог – лажни месија – антихрист, о чему Христос говори као „гнусоби опустошења“ (Мт. 24, 15). Дакле, у лажни храм треба да заседне лажни месија, тј. у сатанску зборницу треба да се зацари сатана, који ће се претходно уселити у антихриста.

Једино се посматрана из овог угла могу објаснити тренутна повезивања свих светских територијалних, економских, имформационих, религијских и контролних система у свету. Када читав свет буде повезан, уједињен и умрежен у чврсте и непокидиве нити ових мрежа, тада ће, према пророштвима Светих Отаца, избити Трећи светски рат, у чијем јеку ће се предложити уједињење човечанства под једним владаром, а као једино решење и једини кандидат биће понуђен „човек безакоња“ – антихрист, који ће себе приликом зацарења у Јерусалиму објавити као месију, тј. прогласити се за бога.

Са јерусалимским објављивањем антихриста за месију, тј. за бога, везано је пуштања сатане из бездана на кратко време, и његово усељавање у антихриста. По некима оно ће се извршити још приликом зачећа или одмах по рођењу, међутим, ми сматрамо да ће се оно извршити у време око самог зацарења антихриста. Само је смирени Син Божији могао толико да се унизи и да биде зачет у утроби Дјеве, да буде положен у јасле и повијен у пелене, да дозволи обрезање, да расте као дечак и младић итд, итд. Горди сатана ништа од тога не може да истрпи нити да дозволи. Он не може ни да лицемерно глуми миротворца и хуманисту током три и по године, када ће антихрист угађати и додворавати се човечанству, не би ли га оно прихватило за свог владара. Горди сатана може само да прихвати да му се поклоне као богу. И управо ће тада, после зала трећег светског рата и највећег греха одрицања хришћана (међу њима и великог броја православних) од Христа и прихватање антихриста за месију и бога, сатана задобити власт над човечанством, и од стране Свемоћног, али праведног Бога, биће пуштен на кратко време и уселиће се у антихриста, чиме ће отпочети три и по годишња страховлада „каква није била од постанка света до сада, нити ће бити“ (Мт. 24, 21). Дакле, када се обнови „сатанско збориште“, које, по веровању, јудејаца може обновити само месија, јер они пре очишћења не могу ступити на Гору храма, тада ће у њега засести антихрист и у њему сатана.

Са овим је сагласно и пророчанство преп. Лаврентија Черниговског, који је о усељавању сатане у антихриста говорио два пута: 1. „Антихрист ће бити син блудне девојке – Јеврејке из дванаестог колена блудника. Већ као дете биће веома паметан и способан, а нарочито од тренутка када као дванаестогодишњи дечак, шетајући са мајком по врту, сретне сатану, који ће изићи из самог бездана и настанити се у њему. Дечак ће уздрхтати од страха, а сатана ће рећи: ‘Не бој се, ја ћу ти помагати’. И од тог детета ће у људском обличју израсти антихрист“; 2. „Када се у царском плашту [антихрист] буде возио у кочијама и дође до врта, изићи ће да прошета по врту размишљајући како да уреди своје царство. Одједном, отвориће се бездан, појавиће се вода, из воде ће неко изронити и њему ће се учинити да је стао иза њега. Осврнуће се и угледаће страшну наказу и од страха ће вриснути. У тај мах у њега ће се уселити демон и он ће од тада постати антихрист. Још раније, баћушка је говорио: ‘Антихрист ће се устоличити у Јерусалиму, тамо ће сести на престо. Сада је Денница [сатана] свезан у аду, Господ ће га одвезати и он ће се уселити у цара - антихриста’. Јереји о. Никифор, о. Григорије и протој. Василије (Ганзин) приметише да је баћушка другачије о томе говорио једном другом приликом. Он им одговори: ‘Оци и браћо, ви једно не знате и не разумете: ја не говорим само о Русији, него о читавом свету. Моје речи су истините и открио ми их је Дух Свети по благодати’“ (Свети Лаврентије Черниговски, На дверима вечности, Образ светачки, Београд 2004, 105, 130). Дакле, још су тада јереји приметили да је о усељавању сатане у антихриста преп. Лаврентије говорио два пута, и њима је било нелогично да се сатана два пута усељава у једног истог човека. Сматрамо да се из претходно наведених разлога ова два, на први поглед противречнa места могу схватити на начин да ће се у дванаестогодишњег антихриста уселити неки од виших демона, који ће му својом силом помоћи да чини чудеса и тако дође до светске власти, а у Јерусалиму, у већ зацареног антихриста сами сатана, који ће му дати још већу силу зла.

Хронологија свега горе реченог нам се чини сасвим вероватном. Наша намера је да их широј јавности изнесемо на увид као једно опште, начелно упозорење, са молбом да се о њима трезвено расуди, да би се донело саборно мишљење Православне цркве, јер је још у С. Завету речно да је мудрост у савету многих, тј. свако појединачно мишљење се проверава у сабору и од њега добија печат пуноважности. Ова хронологија, међутим, умногоме зависи од нас православних хришћана. Само ми имамо од Бога дату силу да задржавамо потапање света у море зла. Та сила се зове благодат Св. Духа, која борави у Православној Цркви и која се стиче и увећава путем молитве, поста, покајања, исповедања и Св. Причешћа. Када та брана попусти, свет ће кроз пакао, који ће из бездана изаћи на земљу, доћи свом крају – Ономе Који је за Себе рекао „Ја сам Алфа и Омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак“ (Откр. 22, 13) – Господу, Творцу, Спасу и Судији нашем Исусу Христу.

/ARHIVA/Politika/ Svet/ Aktuelno/

28. mart 2009.

General Galoa: Ciljevi i posledice NATO agresije na Srbiju

Izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijske

Hmm, a WW3 ?!

Prenosimo tekst francuskog generala Galoa upućenog Beogradskoj konferenciji ‘Ciljevi i posledice NATO agresije - 10 godina posle’ održanoj u Sava centru 23. i 24. marta 2009. godine

Velika nam je čast i zadovoljstvo da vam predstavimo osnivača Pokreta otpora, učesnika Francuskih vazdušnih snaga tokom Drugog svetskog rata, tvorca politike nuklearnog razoružanja, oca moderne francuske geopolitike.

Veliki zaštitnik pravde i međunarodnog prava, borac za istorijsku istinu i etičku politiku, svuda i tamo gde preteže robovska geostrategija i jeftina propaganda

Tako je ustao u odbranu srpskog naroda koji naziva `narodom žrtvom`, narodom satanizovanim i napuštenim od strane zajednice, uslovno rečeno `međunarodne`.



General Galoa



Nazvali smo ga `NAŠ GENERAL 3 M`

Prvo M: MEMORIJA, živo sećanje 20-og i 21- og veka.

Drugo M: MODEL časti, poštenja, otmenosti.

Treće M: MAGISTRALNI analitičar međunarodne geopolitike.

General iskreno žali što nije u mogućnosti da se pomera van Pariza i prisustvuje današnjem skupu. Misao Generala danas je sa nama. Ovo je intervencija Generala namenjena današnjoj konferenciji.

Danas se srećemo na jednu veoma tužnu godišnjicu, 10 godina od 1999. godine kada je zapadna demokratija, predvođena Nemačkom, Engleskom, SAD-om, Francuskom, bombardovala zemlju Jugoslaviju, grubo kršeći međunarodno pravo, Povelju UN, Helsinški akt i odredbe o nepovredivosti granica, kada je mimo odluke Saveta bezbednosti i bez konsultacija sopstvenih parlamenata ušla u rat. Ukratko, ova serija nasilja nad međunarodnim pravom, istinska je crna tačka moralnosti zapadnih zemalja koje su se ponele na način kako se ponašaju autokratije koje prevazilaze sopstvenog poslodavca.

Treba reći da je rasturanje Jugoslavije bila dugo planirana operacija u Nemačkoj. Nije se radilo samo o tome da treba sačekati odlazak Tita 1980. godine, nego i pripremiti period posle, koristeći se njegovim odlaskom, dislocirati teritorije za koje je Nemačka smatrala da nisu nacionalne već teritorija sastavljena od različitih etničkih grupa i religija. Naravno, Nemačka je bila vrlo zainteresovana za dobijanje podrške za nameravano cepanje teritorija. Dogodilo se da sam indirektno bio umešan u tok tih razgovora, na taj način što sam redovno prisustvovao skupovima Žozefa Štrousa, ministra odbrane Nemačke a kasnije ministra finansija, koji su se godine 1976 i 1977 redovno održavali u Nemačkoj, na maloj farmi u okolini Minhena. Razgovori su obično trajali dva, tri dana, okupljali desetak ličnosti i bavili se pitanjima svetske situacije. Tu su bili predstavnik Britanije Brajan Krouzi, predstavnik Španije bivši ministar Sančez Beja, predstavnik Vatikana advokat Pol Viole. Ja sam u grupi bio predstavnik Francuske. Pričalo se o svemu i ničemu puna dva dana. Ostali su mi snažno u sećanju ti razgovori u kojima su moji susedi Nemci gledali na Jugoslaviju kao bezživotnu i smatrali da se treba pripremiti, posle Titove smrti, na sprovođenje drugačije teritorijalne organizacije. Nemci, inače jako dobri geopolitičari, posebnu osetljivost o tom pitanju pokazivali su, po mom mišljenju, iz sledećih razloga:

Prvo, želja Nemačke strane da se osveti Srbima koji su tokom Prvog i Drugog svetskog rata bili na strani Saveznika protiv Nemačke. Osim toga, Srbi su 1941 godine predvođeni Mihajlovićem a kasnijeTitom, uspeli da zadrže više nemačkih divizija, inače veoma korisnih najpre za front Moskve a potom i Lenjingrada. Dakle Berlin, tada je to bio Bon, smatrao je da srpski otpor doprineo da Nemačka izgubi svetske ratove. Trebalo je kazniti narod.

Drugo, druga nemačka ideja bila je nagraditi hrvate i muslimane koji su se tokom rata pridružili Nemačkoj i zauzeli određene pozicije tokom rata i u Francuskoj, zahvaliti im se jer su prišli opciji Nemačke. Dakle, favorizovati hrvate i bosanske muslimane.

Treće, treća nemačka ideja, bio je ulazak Hrvatske i Slovenije u ekonomsku zonu EU kojom je tada presedavala Nemačka. Na taj način otvarile bi se mogućnosti ostvarivanja nemačkih uticaja i interesa na dalmatinskoj obali i tako približavanje Mediteranu. Stari nemački san! Tradicionalno hranjen i u doba rasparčanih kneževina, carevine oduvek okrenute ka centralnom Mediteranu.

Ovim razlozima treba dodati i uverenost Nemačke u američku intervenciju s obzirom na važna komandna mesta u NATO-u. Vojnim rečnikom govoreći, bio je to dobar posao u pripremi.

To su, po mom mišljenju, bili motivi koji su uticali na Nemačku da odigra tu ulogu. Trebalo je takođe uvesti Ameriku i Francusku u ceo taj poduhvat. Tada je u Francuskoj gospodin Kol imao određen uticaj na Miterana, koji je bio oslabljen i bolestan, tada zaokupljen sakupljanjm glasova javnog mnjenja oko aktuelnog ustava. Praćen Žipeom, svojim ministrom spoljnih poslova, od februara 1994 godine pridružuje se nemačkoj vojnoj koaliciji u korist hrvatsko-muslimanske federacije. Ova federacija imala je za cilj da protera Srbe se njihovih vekovnih teritorija, da ih sa 64 posto teritorije u Bosni svede na procenat ispod 4o. O snažnoj kampanji laži koja je sve to pratila, reći ću nešto kasnije. To je bio taj famozni francuski demarš koji je ispratio nemački.

Usledila je američka intervencija. Amerika je u početku oklevala sumnjajući u ponuđeni novi reljef. Sumnja je postojala imajući u vidu i rat 39-45.godine i otpor srpskog naroda pod nemačkom opkupacijom. Sumnjali su da će biti angažovani u jednoj vrlo delikatnoj avanturi, teškoj. Plus toga, bili su taoci nafte Saudijske Arabije i Iraka mnogo više nego taoci budućeg protoka nafte putevima Dunava i Beograda, Koridorom 8, protokom od Kaspijskog mora do obala Albanije. Sve je to vremenski bilo dalje, nisu se tim opterećivali. Najzad, pod pritiskom Nemačke, procenili su da postoji interes da se angažuju. Koji interes? Prvo, dokazati Evropljanima da su nesposobni da deluju sami, jer, ako bi Amerika bila van toga, tu bi nastao haos, nered, rat, što bi ih ponovo prisililo da se vrate na lice mesta. Ta i takva demonstracija snage samo bi pokazala nužnost i neophodnost NATO-a.

S druge strane, tu je bila Rusija koju je trebalo unapred malo poniziti. U to vreme Rusija je u rukama Jeljcina i `glava Harvarda` koje su trebale da implantiraju tržšnu privredu na teren dotadašnje planske privrede. Ceo poduhvat postavio bi se na taj način i na teren provere i manifestovanja slovenske solidnosti.

Kako u to vreme Nemačka postaje sasvim punoletna, jedna od ideja je da bi bilo interesantno vojno okupirati određenu zonu na Balkanu. Odatle famozni Bondstil. Kojoj zoni dati prvenstvo, da li Albaniji, Draču, da li raskršće Koridora 8 koji će jednog dana prevoziti naftu iz Kaspijskog bazena do Jadrana. Zbog ovih različitih razloga Amerikanci su intervenisali i ubrzo u potpunosti preuzeli komandne operacije. Trupe Nemačke, Engleske, Italije, Francuske, stavnjene su pod kontrolu američke flote na Mediteranu. Cela ova operacija imala je veliki značaj za njih jer je u suštini značila presedan za njihove sutrašnje operacije u Iraku.

Operacije na Balkanu vođene su na sledeći način: Najpre, gromoglasnost kampanje dezinformacija: pričati čiste laži na način koji će u javnom mnjenju fiksirati žrtvu, znači žrtvu jasno označiti kako bi njena odbrana tekla uz opštu saglasnost javnog mnjenja. Iz tih razloga, trebalo je izmisliti srpske zločine! Jedan od prvih izmišljenih zločina bilo je silovanje 48000 žena. Američki eksperti za Balkan kasnije su tu cifru preinačili u 4000 žena, kasnije je to bilo 4o, a tih 4o na kraju bi verovatno bilo četiri posle čega bi usledila `istraga u toku`. Izmišljanja su išla dalje, od eksplozije bombe u ulici Vase Miskina, masakra pijace Markale za koji su okrivljeni Srbi, a zapravo su muslimani pucali na same sebe smišljeno i s namerom da se taj zločin pripiše Srbima. Stvoren je takođe mit o invaziji Sarajeva od strane srpske armije, da se srpska armija sprema na uništenje Sarajeva i da to apsolutno treba sprečiti, da je Sarajevo sedište Srba koje su ovi zauzeli i uništavaju ga. Sve to bilo je netačno, i sam sam bio jedan od svedoka jer sam u to vreme išao u Sarajevo, bio primljen od strane predsednika opštine, ručao sa njim. Grad je bio podeljen na dva dela, zonu bosansko-muslimansku i deo koji su zauzimali Srbi. Nikakve opsade nije bilo, bila je to čista laž, koja jednom lansirana ostaje da važi. Zatim je to bio Račak s tvrdnjom da su zločin počinili Srbi, opet netačno, ali je izvanredno poslužilo kao pretekst za početak bombardovanja. Preći u akciju, bombardovati tu nesrećnu zemlju podrazumevajući i njeno civilno stanovništvo, upotrebiti osiromašeni uranijum ne vodeći računa o drastičnim posledicama takvih operacija, ukratko, učiniti da narod strada.

Seo taj sistem izvođen je u isplaniranim delovima. Prvo, izrazito loše tretirati narod okrivljen za zločine. Drugo, uništiti ekonomske resurse zemlje i tako smanjiti snagu volje otpora  što se i dogodilo. Treće, bombardovati ekonomski aparat zemlje na način da se kasnije teško konsoliduje. Četvrto, okupirati zemlju totalno što je predviđeno Rambujeom, i jedanput na licu mesta, profitirajući bedu u koju je narod gurnut odrediti političke vođe koje će biti naklonjene kursu agresora. Ovaj sistem sastavljen od četiri dela, sprovođen je jedan za drugim, proučeno, inteligentno, a neki njegovi delovi sprovođeni su i u Iraku. Može se reći da je Balkan za amerikance bio jedna `lekcija` strategije za Irak. Kao što vam je poznato, sve to u Iraku završilo se bombardovanjem, torturom, povredama, zatvorima i lošim tretmanom, svim onim sa čime se u određenoj meri eksperimentisalo na Balkanu. Sve to u korist Zapada koji se u oba slučaja poneo autokratski..- spasti jednog guranjem drugog.

To je operacija koja me je duboko šokirala jer je bila vrsta modela uzemljenog u javnom mnjenju koje je moglo da apsorbuje svu tu količinu dezinformacija, što je veoma zabrinjavajuće jer dozvoljava sve buduće moguće ekcese različite prirode.

Danas se osvrćemo na jednu tužnu deceniju tokom koje su Evropljani pokazali da su spremni na međusobno ubijanje s jedne strane podstaknuti i pod okriljem široke inicijative Nemačke, koja se na mah ponovo ujedinila 90-te i 91 godine posle rasturanja Sovjetskog Saveza i koja nije našla drugo rešenje nego da pokrene taj famozni rat. Uostalom, 1999.godine, posle Dejtonskog sporazuma i svakako posle odbijanja gospodina Miloševića Plana B, kojim je bila predviđena okupacija srpskih teritorija od strane NATO-a u jednom nelimitiranom vremenskom periodu, koji je okupatoru ponudio sve olakšice, aerodrome, puteve, železnicu i sve to besplatno, u formi - ako mogu tako da se izrazim, kao da je Srbija bila molilac toga, što je Milošević odbio iako ga je to uvuklo u komediju Rambuje koja se završila bombardovanjem.

Tužna epoha, tužan period na koji se danas osvrćemo sa velikom tugom, jer je zapadni svet pokazao da je sposoban za čiste perverzije da bi odgovorio jednoj nemačkoj opsesiji koja je poništila sve ono što je ostalo od Versajskog sporazuma i Trijanona, što znači, najpre Jugoslavija a zatim Čehoslovačka što se i dogodilo, kako bi Nemačka izbrisala kartu teritorijalne i političke organizacije koju je obeležila pobeda Saveznika, na način da od nje ne ostane ništa. I Francuska svakako, tome pridružena, što je dozvolilo gospodinu Kolu da izjavi da je Dejtonski sporazum i svakako ono što je sledilo, velika pobeda za Nemačku. Na to je gospodin Miteran mogao da doda - pod uslovom da je razumeo a što nije bio slučaj, da je to velika greška za Francusku. Velika materijalna greška sa nestankom Jugoslavije, nestankom tragova vojnih pobeda skupo osvojenih, masakrom i žrtvovanjem jednog prijateljskog naroda koji je bio na našoj strani. I sve to ostvareno montiranjem lažnih operacija na način kako bi se opravdale operacije koje se nisu smele dogoditi nikako i ni u jednom slučaju. Zapadnjaci su se u ovom slučaju pokazali puni neprincipijelnosti što me je iznenadilo jer to nisam očekivao od strane tvoraca koncepcija o pravu čoveka, od Francuske, Engleske pa i Nemačke. Ali stari demon, posebno blagosiljan Nemačkom, iskočio je, krenuo ka aktuelnom haosu koji postoji na tim teritorijama, bilo da se radi o Republici Srpskoj, bilo da se radi o Kosovu. Kosovu naravno, izvornom srcu Srbije, gde je samo za kratko vreme od strane muslimana uništeno desetine i desetine remek dela religiozne umetnosti srpskog naroda što je u suštini masakriranje srpskog naroda, na isti način kako bi se masakrirao francuski uništavanjem doline Loare i njenih zamkova ili Il de Fransa.

Dakle, živimo veoma tužan period i ne znam kako ćemo moralno iz njega izaći. U svakom slučaju dali smo dokaz naše dvoličnosti. To nam ne služi na čast.

/Svet/Aktuelno/Globalna Bezbednost/Rusija/Pogled iz Moskve/

Novi detalje plana naoružavanja ruske armije

Piše: Bogdan Đurović

Dve nedelje posle NATO samita u Lisabonu, Moskva je objavila nove detalje velikog plana naoružavanja svoje armije, dok Vašington uvežbava trupe i na istočnim i na zapadnim ruskim granicama

Posle nedavnih izjava Dmitrija Medvedeva i Vladimira Putina da se u narednim godinama može očekivati nova trka u naoružanju, njihova upozorenja počela su da dobijaju sasvim konkretne obrise. Iako su na novembarskom NATO samitu u Lisabonu bile izgovorene lepe i slatke reči zapadnih zvaničnika (strateško partnerstvo sa Moskvom, alijansa nije pretnja Rusiji), svi realni predlozi Kremlja bili su gotovo sa gnušanjem odbijeni, pa je Medvedev svoje stavove jasno izneo još u portugalskoj prestonici.

Na Rusiju su se odmah obrušili sa svih strana: te Moskva nikada nije imala miroljubivije zapadne susede, a daje tako ratoborne izjave, te su pronađene nove ruske špijunke u Londonu, te Kremlj planira invaziju na baltičke republike i Poljsku, i još mnogo štošta…

Koji su zapravo realni potezi koji se vuku iza zavese?

„DECA CVEĆA” NA ISTOKU

Početkom meseca, pojavljivanje dva ruska aviona Il-38 prekinulo je velike vojne manevre Tokija i Vašingtona u Japanskom moru, pod nazivom „Oštri mač”. Ruski „iljušini” doleteli su u najnezgodnijem momentu, dok su Japanci i Amerikanci izvodili vežbe presretanja balističkih raketa sistemom protivraketne odbrane (PRO) na brodovima klase „edžis”, uz odbijanje napada brojčano (za jedan i po put) nadmoćnije avijacije. Manevri su odmah prekinuti, da Rusi ne bi „snimili” radarske frekvencije. Inače, ovi sedmodnevni manevri najmasovniji su u celoj istoriji američko-japanske vojne saradnje: u njima je učestvovalo 44.000 vojnika, 60 brodova i 400 aviona!

I odmah nedoumica – prema zvaničnim objašnjenjima, potencijalni protivnik je Severna Koreja. Ali, ona ne raspolaže sa 600 borbenih aviona, koliko ima zamišljeni protivnik, niti je za odbranu od njene flote i projektila starije generacije potrebno 60 supertehnoloških brodova, opremljenih raketama koje razvijaju 9.000 kilometara na čas! Analitičari su složni u oceni da su na ovim manevrima uvežbavana ratna dejstva protiv Kine ili Rusije. A najverovatnije i protiv jedne i protiv druge.

Zato pojavljivanje ruskih „ilova” nije slučajno. Ovi avioni, pripremljeni za izviđačka dejstva takve vrste, planski su poslati da „snime situaciju”, s obzirom na to da njihovo pojavljivanje ne protivureči nijednoj normi međunarodnog prava. Konstantin Sivkov, zamenik predsednika Akademije geopolitičkih problema na čijem je čelu penzionisani general Leonid Ivašov, kaže da je rat između Rusije i SAD-a moguć i da nuklearni arsenal nije potpuna garancija protiv sukoba konvencionalnim naoružanjem. Sivkov podseća da je hemijsko oružje imalo tu zastrašujuću ulogu 30-ih godina prošlog veka, pa se Drugi svetski rat ipak desio, a bojne otrove niko nije masovno primenio.

Kada je reč o Japanu, postoji, međutim, još nešto. Vlada u Tokiju trebalo bi do kraja godine da usvoji novi odbrambeni program, gde je predviđeno i instaliranje na teritoriji cele države, u svim vojnim bazama, američkih PVO sistema „patriot” u verziji PAC-3, koji već spadaju u sisteme vazdušno-kosmičke odbrane (do sada su „patrioti” bili samo u tri japanske baze). I opet se navodi da je to zbog severnokorejskih raketa. O istinskim razlozima moguće je tek nagađati, ali se „PAC-3” sistemi idealno dopunjuju sa protivraketnom zavesom „edžis” brodova, koju Vašington i Tokio godinama tkaju nadomak ruskih i kineskih granica. A pre samo mesec dana najviši japanski zvaničnici pripretili su Moskvi da vrati „okupirane” Južne Kurile…

Dakle, bivši poljski šef diplomatije Adam Rotfeld nije u pravu kada kaže da Rusija u poslednjih 300 godina nije imala miroljubivije susede na zapadnoj granici. Kako se vidi, „deca cveća” su i na istoku.

TRENING NA BALTIKU

Zapad je, pak, posebna priča. Preko Vikiliksa je obznanjeno da je NATO početkom ove godine razradio poseban plan odbrane Litvanije, Letonije i Estonije protiv ruske agresije, pod nazivom „Orao zaštitnik”. Plan, objavljen u britanskom „Gardijanu”, predviđa slanje devet divizija (američkih, britanskih, nemačkih i poljskih) u baltičke republike, u slučaju napada Rusije. „Pečat” je, međutim, bar u ovom slučaju bio brži od Vikiliksa, jer je o postojanju ovog plana ukazao još u martu (br. 107), kada smo pisali da „tri male baltičke zemlje traže od NATO-a, navodno po sopstvenoj inicijativi, da se za njih izradi poseban plan odbrane (od Rusije, prim.aut.) i Estonci tvrde da je taj proces uveliko u toku”. Podsetimo, bilo je to u vreme kada je počela serija NATO manevara pod nazivom „Trening na Baltiku”, najmasovnijih od kako su se ove tri zemlje priključile alijansi 2004. godine.

Druga važna tačka na Baltiku je Poljska. Vašington je već na 60 kilometara od rusko-poljske granice postavio „patriote”, a u planu je razmeštanje natovskih vojno-pomorskih snaga u Gdanjsku i Gdinji. Treba li napomenuti da je i Gdanjsk na 60 kilometara od ruske granice? I samo 80 kilometara od Baltijska, najveće baze ruske ratne Baltičke flote, a ujedno i najzapadnijeg ruskog grada. U planu je otvaranje i avio-baze u Poljskoj, gde će biti stacionirani transportni C-130 „herkules” i lovci F-16. Tako to rade „najprijateljskiji ruski susedi”, tvrdi Poljak Rotfeld!

Sa druge strane, Konstantin Sivkov uveren je da je reč o „završnoj fazi u pripremi agresije protiv Rusije”. I rusko diplomatsko ministarstvo saopštilo je tim povodom da će Moskva biti prinuđena da „uzme u obzir američko-poljske planove pri realizaciji programa izgradnje oružanih snaga”. Moguće je da jedan od tih koraka bude i vraćanje Rusije starim planovima o postavljanju moćnih raketnih sistema „iskander” u Kalinjingradsku oblast, mada o tome zvanično još nije bilo reči.

Međutim, prilično upadljivo, po mnogim ruskim medijima posle samita u Lisabonu i izjava Putina i Medvedeva o trci u naoružanju, počele su da izbijaju detaljnije informacije o planovima Moskve. Najpre je komanda Raketne vojske obznanila da u slučaju mobilnih strateških sistema prelazi isključivo na rakete RS-24 „jars”, sa više nezavisno vođenih bojevih glava, obrazloživši to „većim mogućnostima u probijanju PRO”.

VAZDUŠNO-KOSMIČKA ODBRANA

Praktično istovremeno, izneseni su detalji grandioznog plana za ulaganje više od 125 milijardi evra u obnovu ruske ratne mornarice do 2020. godine (od bezmalo 700 milijardi, koliko će biti ukupno potrošeno za nabavku novog naoružanja)! Tako saznajemo da će biti izgrađeno 36 novih atomskih i dizel podmornica, od kojih su osam poslednje generacije, klase „borej”, opremljenih takođe novim nuklearnim raketama „bulava”. U more će biti spušteno i više od 40 brodova, urađenih po „stelt” tehnologiji. Od toga, 12 fregata za duge plovidbe, 20 korveta i 10 desantnih brodova, od kojih su četiri nosača helikoptera klase „mistral”, čiju tehnologiju Rusija preuzima od Francuske. Iz ovih planova se vidi i da će, umesto Baltičke, sada najmoćnija biti ratna Tihookeanska flota, gde će biti najviše pojačanja, što o mnogo čemu svedoči. Isto tako, 18 brodova dobiće Crnomorska flota.

Do 2020, Rusija će svoju vojsku opremiti i sa 1.500 najnovijih aviona i helikoptera, dok će 400 aviona biti temeljno modernizovano, čime će najdalje za devet godina 70 odsto ratnog vazduhoplovstva činiti nove letelice, a cilj je da se dostigne punih 100 odsto. Takođe, biće modernizovana i flota strateške avijacije. Najkasnije za četiri godine biće uvedeno 10 aviona T-50 pete generacije, a posle 2016. godine još ovih 60 aparata, kao i 20 transportnih „antonova”. U punom pogonu su i konstruktori strateškog naoružanja – Rusi pripremaju novu tešku interkontinentalnu raketu.

Takođe, Medvedev je u svom obraćanju parlamentu pre dve nedelje najavio i stvaranje vazdušno-kosmičke odbrane i njenu integraciju sa komandama PRO i PVO u jedinstvenu stratešku komandu. To je, zapravo, karika koja je nedostajala, s obzirom na američki ubrzani razvoj u domenu hiperzvučnih projektila, što lete brzinama većim od 6.000 kilometara na čas.
Suštinski, sve navedeno nije ništa drugo nego slika trke u naoružanju koja samo što nije ili je već započela. Naravno, u slučaju radikalizacije situacije, Moskva je u stanju da sve ove procese znatno ubrza – po cenu pada životnog standarda građana i uvođenja „čvršće ruke” unutar zemlje. Ali, zar Amerika nije to već uradila posle 11. septembra 2001. godine? Koliko sve to liči na pakleni scenario viđen pre 70 godina?

/Svet/Aktuelno/Globalna Bezbednost/Rusija/Pogled iz Moskve/

Medvedev – novi globalni rat je moguć
Rusija se sprema za globalni rat
 Svet

23 decembar 23 2010 at 19:47

Piše Bogdan Đurović

http://www.pecat.co.rs/2010/12/rusija-se-sprema-za-globalni-rat/

Načelnik ruskog Generalštaba Nikolaj Makarov je obznanio planove za stvaranje vazdušno-kosmičke odbrane protiv američkih hipersoničnih projektila, koje trenutno ne može niko da zaustavi

Posle najava ruskog predsednika i premijera da će američka protivraketna odbrana (PRO) biti povod za novu trku u naoružanju u narednoj deceniji, u Moskvi su počeli sasvim otvoreno da govore o pretnjama koje stoje pred njihovom zemljom i koji koraci će tim povodom biti preduzeti. Najavljeni grandiozni plan naoružavanja ruske armije do 2020. godine, u iznosu od skoro 700 milijardi dolara, samo je deo mozaika sve jasnije sklopljenog. Promene, naime, obuhvataju i strukturu oružanih snaga, kao i novi koncept odbrane zasnovanog prvenstveno na prevenciji i odbijanju globalnih udara i na sposobnosti da se isti efikasno zadaju. Ali posebno zabrinjava, to što se o ovim konceptima sve manje govori kao o hipotetičkim, što svedoči da su pripreme za globalni rat već daleko odmakle.

BRZI GLOBALNI UDARI

Scenario tog sukoba je sada više nego očigledan. On se, bar u početnim fazama, neće voditi tenkovima, topovima i pešadijom, kao što je bilo u Drugom svetskom ratu. Na scenu sada stupaju hipersonični projektili, koji lete i udaraju brzinama između 6.000 i 10.000 kilometara na čas i imaju veliki radijus kretanja. To je poznata američka strategija „brzih globalnih udara”, lansiranih tokom predsednikovanja Džordža Buša Mlađeg. I mnogima je, sve donedavno, izgledala kao čista apstrakcija. Posle serije uspešnih testiranja Pentagona, međutim, hipersonične rakete postale su zastrašujuća realnost. Sada je potpuno jasno da će trka u naoružanju u narednim godinama da se odvija ponajpre na ovom polju – sa jedne strane stvoriti što više krilatih raketa koje za sat vremena preleću planetu i, sa druge strane, izgraditi sisteme za njihovo presretanje i obaranje. Jer, u ovom trenutku nijedan PVO sistem to nije u stanju…

Načelnik Generalštaba Oružanih snaga RF Nikolaj Makarov izjavio je prošle nedelje da će u narednim mesecima Moskva postaviti osnove buduće integrisane vazdušno-kosmičke odbrane (VKO), sa kojom će zaštititi Rusiju od svih tipova raketa. Naravno, VKO je predviđen pre svega za odbranu od hipersoničnih projektila. „Država mora da ima nad sobom kišobran koji bi je zaštitio od udara balističkih raketa, od raketa srednjeg dometa i od krilatih raketa različitog baziranja – vazdušnog, morskog i kopnenog – uključujući i one na krajnje malim visinama, u bilo koje vreme, u bilo kojoj situaciji. U meri razvoja borbenih tehničkih sredstava, kao i izviđačkih i sredstava obaveštavanja, mi ćemo povećavati sistem VKO, tako da on do 2020. godine funkcioniše u punom obimu”, izjavio je Makarov.

Mnogi će primetiti da je ova izjava načelnika ruskog Generalštaba prilično komplikovana, gotovo šifrovana. Tim pre ona zaslužuje detaljniju analizu.

O opasnostima koje prete Rusiji progovorio je Dmitrij Medvedev još krajem maja, kada je u intervjuu glavnom uredniku lista „Izvestija” rekao da je „novi svetski rat moguć”, o čemu smo tada pisali („Pečat” br. 116). „Takav sukob je, nažalost, moguć jer postoje različite zemlje sa različitim interesima. Na planeti je ogromna količina oružja i postoje ljudi koji i dalje vide rat kao sredstvo za rešavanje svojih političkih problema”, poručio je tada Medvedev i ponovio da je evropskom kontinentu potrebna nova arhitektura bezbednosti.

Da podsetimo, bilo je to samo dve nedelje posle američkog testiranja hipersonične krilate rakete srednjeg dometa X-51A „vejvrajder”, koja razvija brzinu pet puta veću od zvuka, odnosno oko 6.000 kilometara na čas. Objašnjenje Pentagona bilo je da će „vejvrajdere” da koristi protiv terorista, ali ono teško može da drži vodu ako se zna da ni najveće vojne sile današnjice nemaju odbranu protiv ovih raketa. Takođe, sredinom februara SAD je testirao i lasersko oružje, kada je sa aviona u pokretu pogođena balistička raketa na tečno gorivo, a septembra prošle godine na isti način pogođen je i automobil u pokretu. Da li bi iko ozbiljan poverovao da je takvo naoružanje stvoreno za obračun sa gorštacima u Avganistanu?

PREVLAST U VAZDUHU

Sa druge strane i Moskva je ovih dana najavila da počinje sa razmeštanjem svojih „iskandera” na severozapadu zemlje, bez preciziranja tačne lokacije. Pretpostavlja se da bi to bilo u okolini baltičkih država – Estonije, Letonija i Litvanije – kao i u Kalinjingradskoj oblasti, odakle bi se „pokrivalo” više od pola Poljske. „Iskanderi” takođe spadaju u hipersonično oružje, ali kratkog dometa, do 500 kilometara. Zbog svoje velike brzine (oko 9.000 kilometar na čas) namenjeni su razbijanju protivničkih PVO i PRO sistema, kao i za druge visokoprecizne udare.

Da je vrag odneo šalu, potvrđuje i okrugli sto o problemima nacionalne bezbednosti koji je prošle nedelje organizovala vodeća ruska informativna agencija „RIA Novosti”. I na ovom skupu su svi vojni eksperti došli do istog zaključka – najvažniji zadatak vazdušno-kosmičke odbrane biće borba protiv „hipersoničnih projektila verovatnog protivnika”! Ekspert Ministarstva odbrane RF Igor Korotčenko ovu potrebu obrazložio je time što SAD krupnim koracima napreduje u stvaranju hipersoničnih raketa nove generacije, u okviru Bušovog programa „brzih globalnih udara” (Prompt Global Strike).

Osnovna odlika novog oružja je njegova velika brzina, izuzetna preciznost i efikasnost uništavanja ciljeva. Postojeći PVO sistemi, poput S-300 na primer, praktično su nemoćni protiv ovih projektila, jer lete znatno brže od raketa presretača. Takođe, S-300 ima na raspolaganju veoma kratko vreme za reagovanje, od trenutka kada hipersonični projektil uđe u njegov domet. Nešto veće šanse imaju novi S-400 sistemi, zbog svojih bržih raketa i većeg dometa. Međutim, Rusija trenutno ima samo dva diviziona S-400 na bojevom dežurstvu, a i oni za sada koriste rakete starije generacije. Jedina prava odbrana može biti novi sistem pete generacije u najavi, S-500, kao i njegova još naprednija modifikacija koju u ekspertskim krugovima nazivaju S-1000, ali su to projekti (daleke) budućnosti.

Ruski stručnjaci pozivaju se na dokumente konsultativne grupe NATO za kosmička istraživanja (AGARD), prema kojima istraživanja hipersoničnih projektila idu paralelno u više pravaca: za uništavanje utvrđenih ili duboko ukopanih objekata, za uništavanja objekata PVO-PRO, kao i za stvaranje prevlasti u vazduhu, odnosno presretanje balističkih raketa i protivničkih hipersoničnih projektila. Spisak zadataka jasno ukazuje kakvog protivnika SAD i NATO zapravo nišane i da ovi skupi eksperimenti imaju malo veze sa nekakvom terorističkom pretnjom. I upravo činjenica da Amerikanci svoje ozbiljne vojne pripreme maskiraju Iranom, Korejom i teroristima može biti ključni signal za Rusiju, ali i Kinu.

ORUŽJA BUDUĆNOSTI

Ali, izgleda da su Rusi toga i te kako svesni. U Moskvi upozoravaju da pojava ovih raketa u rukama SAD-a, svodi na minimum prednosti ruskog nuklearnog štita. Jer, u slučaju masovnog napada hipersoničnim oružjem po mobilnim nuklearnim sistemima (kao što je „topolj-M” ili „jars”), koji čine osnovu strateškog obuzdavanja, zbog brzine ovih projektila Rusi naprosto neće imati vremena da ih sklone od udara. Zato Korotčenko upozorava: „Pretnja naoružavanja američke vojske hipersoničnim raketama zahteva adekvatne uzvratne mere Rusije u koje spada stvaranje sistema VKO i njegovo opremanje informacionim, obaveštajnim i borbenim sredstvima, uključujući jedinstveni sistem PVO-PRO pete generacije”.

Amerikanci ne skrivaju da već raspolažu hipersoničnim oružjem. Tu se radi o programu ARRMD („Spremnost za najbrži raketni odgovor”), koji vodi DARPA, Agencija za napredne odbrambene istraživačke projekte. U okviru ovog programa su istraživanja hipersoničnih raketa dugog dometa sa daljinskim navođenjem, klase vazduh-zemlja i brod-obala. U maju je testirana i krilata raketa Minotaur-4, za koju se navodi da je u stanju da pogodi svaku tačku na planeti za manje od sat vremena. A pomenuti „vejvrajderi”, sa dometom od 1.200 kilometara i brzinom od skoro 10.000 kilometara na čas, biće u redovnom naoružanju američke armije već od 2015. godine.

Treba napomenuti i to da je najefikasnija odbrana od hipersoničnog oružja – laser. Međutim, najpre Gorbačov, a potom i Jeljcin, stopirali su ruski program borbenih lasera, dok je Vašington svoja istraživanja u ovom pravcu nastavio punih 25 godina. Sada Rusi plaćaju cenu zaostajanja u oblasti, u kojoj su nekada bili ispred svih. Ostaje im samo nada da će S-500 stići na vreme. U suprotnom, ostaće potpuno otvoreni za udare hipersoničnim projektilima. A to može biti preveliki izazov za one koji su uložili hiljade milijardi dolara u razvoj oružja budućnosti. Jer, kako je rekao Medvedev – novi globalni rat je moguć.

Penzionisani general Božidar Delić, jedan od ključnih svedoka odbrane Slobodana Miloševica

/ARHIVA/KOSOVO I METOHIJA - JUZNA SRPSKA ZEMLJA/

DA SE NE ZABORAVI I DA SE PAMTI

Penzionisani general Božidar Delić, jedan od ključnih svedoka odbrane Slobodana Miloševica

Uništili smo im Atlantsku Brigadu

Nismo 1999. bili zasuti bombama samo iz vazuha, pešadijski i tenkovski napadani samo iz Albanije. Akcijom "strela" uništili smo im Atlantsku brigadu

SVEDOK - 20. decembar 2005

Autor: Dragoljub GAJEVIC

http://www.svedok.co.yu/index.asp?show=49109

Hapšenje Gotovine me nije iznenadilo, to je obicna farsa. Ta "spektakularna akcija" povezana je sa svim dogadajima poslednjih nedelja. Sve je pocelo oslobadanjem glavnokomandujuceg Vojske BiH Sefera Halilovica, pa zatim dvojice Albanaca, na celu sa Fatmirom Ljimajem. To se u zapadnim i albanskim krugovima komentariše - važno je da je pocelo. Što znaci, bice još oslobadajucih presuda. Dakle, zlocinci amnestiraju zlocince - kaže za "Svedok" general Božidar Delic, jedan od kljucnih svedoka odbrane Slobodana Miloševica pred Haškim tribunalom, covek izgleda predodreden da pred ovim sudom brani i ostale Srbe protiv kojih je podignuta optužnica za navodne zlocine od 1991. do 1999. - Izgleda da je to moja sudbina, ujedno i obaveza, da svet i srpski narod saznaju istinu o ratovima na ovim prostorima. Najveci broj svedoka optužbe pred Tribunalom do sada je lagao, istina je u našim rukama, i ja je zato branim.

Svedok: Kažete da svet i srpski narod moraju da saznaju istinu. Da li je moguce, da je Srbi ne znaju?

Božidar Delic: Srbi su narod kratkog pamcenja. Brzo sve zaboravljaju, i zato ih treba podsetiti. Pošto je kompletan srpski narod ucesnik ratova na prostorima bivše SFRJ, jasno je da citav narod mora da se ukljuci u dokazivanje istine u Hagu.

Svedok: Kao da hocete da kažete, da Srbi u dovoljnoj meri, kao svedoci odbrane, ne ucestvuju u Hagu?

B.D: Upravo to. Veliki broj Srba otkazao je da svedoci, iako znaju pravu istinu. Takvim potezima zatvorenik se dovodi u nezgodan položaj. Ostaje sam, postaje kolebljiv i dovodi sebe u sumnju da li je kriv ili prav, na kraju osudi sam sebe i prizna krivicu. To kod drugih ucesnika u sukobima na prostorima bivše SFRJ nije slucaj. Nijedan Musliman, Hrvat ili Albanac nije priznao da je pocinio zlocin, iako se o tim zlocinima sve zna, postoje dokazi i svedoci. Svi oni iza sebe imaju citavu mašineriju. Medutim, Srbi u Hagu su ostavljeni na milost i nemilost svetskim zlikovcima i modernim teroristima. To je najveca bruka od postojanja države Srbije i srpskog naroda. Nezabeleženo u svetu da se vode jednog naroda prvo predaju zlocincima zatim jednostavno zaborave. Srbija ce vecno zbog ovoga da snosi krivicu. Pogledajte, kako je iza Gotovine stala cela Hrvatska, iza Ljimaja Albanci, a iza Srba, osim njihovih porodica, niko. Tuga je to. Zato, pozivam Srbe da se probude.

Svedok: Ucesnik ste svih ratova na ovim prostorima, pa bi bilo red da javnost sazna kako je izgledao Vaš ratni put.

B.D: Sve je pocelo na dubrovackom ratištu, gde sam tokom 1991. boravio devet meseci u sastavu Druge operativne grupe. Zatim sam od avgusta '93. do 31. januara '94. bio na hercegovackom ratištu. Od 6. februara '95. nalazio sam se u Prizrenu, u 549. brigadi, prvo kao nacelnik štaba, a od '97. i kao njen komandant. Tu me je docekao rat '99.

Hapšenje Gotovine pred tv kamerama obicna prevara Svedok: Pošto ste solidno upoznati sa situacijom u Hagu i oko njega, kakav je Vaš komentar hapšenja hrvatskog generala Ante Gotovine? B.D: Gotovina se dugo odmarao u Hrvatskoj, jedno vreme i na Brionima, a onda je stigao i do Kanarskih ostrva. Odajem priznanje hrvatskoj državi, koja je stala iza svog generala. Tim pre, što su Hrvati priznali da se poslednjih šest godina spremaju za odbranu Gotovine. Nažalost, u odbrani Srba Srbija ne ucestvuje, i ako negde to cini, to je selektivno. I na snimcima se vidi da je hapšenje Gotovine "providna stvar". Zamislite, da TV stanice prate agente britanskih obaveštajnih službi i da se nadu upravo tu u trenutku hapšenja. Uz sve to, Gotovina nimalo nije iznenaden, što je novi dokaz da je sve izrežirano. Covek sam pruža ruke. Sve je ovo smišljeno, da se Srbiji oko vrata okaci teret u liku Ratka Mladica. Hrvatska nikad nije priznala, iako je sve vreme cuvala Gotovinu, da je on u Hrvatskoj. Srpska demokratska vlast uporno traži Mladica u Srbiji, iako ne zna gde je Mladic. Jer, kad bi znala, nema te sile, pa makar se ona zvala i Amerika, koja bi je zaustavila da ga preda Hagu. Na žalost tih Srba, Ratko izbegava zamke.

Svedok: Mnogo se u Hagu govorilo o dubrovackom ratištu. Cak je i general Jokic priznao da je kriv za granatiranje Dubrovnika. Imali ste niz primedbi na ponašanje Jokica. O cemu se tu radi?

B.D: Sve o Dubrovniku je farsa i laž. Tacno je da je bilo dejstava i po starom jezgru Dubrovnika, i po još nekim delovima grada. Na svojim kartama, ratnim, a i turistickim, ucrtao sam tacno gde su se nalazili položaji Hrvata. Ti položaji su stalno menjani. Koristili su minobacace "carli", koji su bili na kamionima, tako da su cesto ulazili u zašticeno jezgro i iz njega dejstvovali po položajima JNA. Druga karakteristika, ZNG je koristio hotele. Na gornjim spratovima su smeštali izbeglice, a ZNG bi dejstvovao sa donjih spratova. Stalno su nas zasipali minobacackim granatama i mecima raznih kalibara. Uz to, bili smo svedoci njihovog naoružavanja s mora, iako je postojao embargo na uvoz oružja.

Svedok: Ko ih je naoružavao?

B.D: Ako je Šesta americka flota držala blokadu, jasno je da je naoružavanje Hrvata od strane SAD precutkivano. Naoružavali su ih mnogi.

Svedok: Price Jokica, Strugara i ostalih, razlikuju se od Vaše?

B.D: I tu je stvar jasna. Jokica licno znam, na dubrovackom ratištu bio mi je komandant. Jedno vreme nisam hteo s njim da se srecem. Medutim, kada je otišao u Hag, ucinio sam sve da mu pomognem. Više sam puta s njim razgovarao u Beogradu, dok se branio sa slobode. Žestoko sam mu zamerio što je priznao krivicu, i na taj nacin doveo u bezizlazan položaj Strugara i sve one koji su s njim optuženi. Pošto sam mu pomagao oko dokumentacije, uz pomoc koje je mogao da se odbrani, neshvatljivo mi je njegovo obrazloženje priznanja, da dokumentaciju nije dobio na vreme. Posebno ga je pogodilo, što njegovi potcinjeni, njih petorica, koje mi je naveo po imenu, nisu hteli da se pojave kao svedoci odbrane. To ga je, kaže, prelomilo da prizna krivicu, mada je mogao da se odbrani. Jer, i medunarodno ratno pravo kaže: svi obeleženi objekti, poput bolnica, hotela i drugih, koji su zašticeni, ukoliko se koriste za vojne potrebe i dejstva iz njih - prestaju da budu zašticeni. To je u Dubrovniku bio slucaj.

Isto bih rekao i kao svedok optužbe Svedok: Kakvo bi bilo Vaše svedocenje, da ste bili svedok optužbe? B.D: Pošto bih koristio ista dokumenta, a to sam rekao i u Hagu, istina ne može biti jedna za odbranu, a druga za tužilaštvo. Dakle, svedocio bih na isti nacin.

Svedok: Jedan ste od retkih srpskih generala koji je prihvatio da se pojavi u Hagu kao svedok odbrane. Kako radi ta mašinerija?

B.D: Za kratko vreme uspeo sam da saznam i vidim kako to oni rade. Brzo mi je postalo jasno da je haški zatvor - zatvor samo za Srbe. Mašinerija ima nalog da se Srbi predstave kao zlocinci i agresori na sopstvenim teritorijama, što ce imati za cilj placanje ratne odštete citavom svetu, jer nas je citav svet i napao. Jasno je, da je pojedinacnih zlocina Srba bilo, ali, to su cinili i drugi. Bilo je toga i u mojoj jedinici. Sudu u Hagu predocio sam i moju dokumentaciju, koja ih uopšte nije interesovala. Znali su da je sve odradeno kako zakon predvida, jer su krivci kažnjeni. Masovnih zlocina na KiM nije bilo, niti bilo kakvih zlocinackih naredbi iz državnog i vojnog vrha, sve do komandira vodova.

Svedok: Kažete da zlocina na KiM nije bilo, šta je sa dejstvima u Hrvatskoj i BiH?

B.D: Tamo je situacija drugacija. Tamo su se dogadale grozne stvari, pa su se i neke vrednosti, ranije karakteristicne za srpskog vojnika, izgubile. Na KiM su srpski vojnici bili na visini zadatka. Tako su se ponašali i dobrovoljci. Mora da se zna, da su dogadaji u Hrvatskoj i BiH imali drugu pozadinu, pre svega, Drugi svetski rat, koji je završen genocidom nad Srbima od strane Hrvata i muslimana. Rat je završen, zlocinci nisu odgovarali, što je imalo uticaja i na 1991. godinu. Srbi nisu mogli da zaborave žrtve iz Drugog svetskog rata. Zato ih zbivanja '91. nisu uhvatila na spavanju. Moram da priznam, da je bilo i osvete, ali na svim stranama. Zalažem se za to, da se svi zlocinci osude, ne po princiu reciprociteta, kako se danas pokušava, nego da svako navede i prizna svoj zlocin. Teško mi je kada se na tome insistira iskljucivo kod Srba. A u Hagu samo na tome rade.

Svedok: I danas putujete širom Srbije i Evrope i branite srpstvo?

B.D: U Hag nisam otišao da svedocim za Slobodana Miloševica. Moji poginuli i ranjeni vojnici su moj prvi motiv, oni ne mogu da govore, a svakako nisu ratni zlocinci, zlikovci i ubice. Drugo, ucinio sam to zbog moje porodice, moje dve kcerke, zbog oficirske casti i dostojanstva. Moja obaveza, ujedno i privilegija, jeste da odem u Hag i da tamo istinu potkrepim dokumentacijom.

Svedok: Gde Vam je bilo teže - u ratovima na ovim prostorima ili u Hagu?

B.D: U ratovima je bilo teško, jer su ginuli moji vojnici i starešine, a Hag je posebno iskustvo. Tamo je vrlo, vrlo teško. Sreo sam se sa mašinerijom koja ima ciljni zadatak, i koja vam meri svaku rec. Dovoljno je da ne budete skoncentrisani, pa da celo svedocenje dode u pitanje.
 

Albanski "svedoci" pripremani na jednom mestu Svedok: Kako gledate na svedocenje Albanaca protiv Miloševica? B.D: Gledao sam i slušao sva njihova kazivanja. Sticem utisak, koji ne može biti samo moj, kao da su svi pripremani na jednom mestu. Oni nisu imali papire, dokumentaciju, ali svi su imali jednu pricu o vojsci, policiji, paravojnim formacijama, a ta prica cesto ne odgovara stvarnosti. To su svedoci iz druge, pa cak i trece ruke. Licno ni u cemu nisu ucestvovali, ali su nešto naculi. Narocito su govorili o paravojnim formacijama, poput Arkanovih "Tigrova", zatim "Belih orlova", "Crne ruke"... To je tužilaštvo s oduševljenjem prihvatalo. Obicno su po šiptarskim svedocima to neki bradati ljudi sa cetnickim oznakama i dugim noževima. Jasno je da ta svedocenja ne odgovaraju istini.

Svedok: Sve je više onih koji priznaju da se Miloševic odlicno brani?

B.D: Lako je coveku da se brani - kad brani istinu. To za Miloševica nije problem. Problem je, što mu je ova država zatvorila sve ventile, tako da ne može da dobije potrebne papire. Radi se o izuzetno inteligentnom coveku, koji koristi papirologiju od tužilaštva, koje je obavezno da obelodani dobijeni materijal. Srbija prvi grešku što ne pomaže, dokumentacijom, Miloševicu. Ali, pošto je istina na njegovoj strani, on ce se izboriti i sa tim problemom. Zasad, Miloševic bije tužilaštvo njihovim oružjem.

Svedok: Da li ste se u Hagu sretali s Miloševicem?

B.D: Sreo sam se s njim pet puta, u fazi pripreme za svedocenje. Miloševic je i tamo gospodin, zajedno smo prostudirali dokumentaciju koju sam mu predocavao, a on je pripremao pitanja. U zatvorskoj jedinici svi ga poštuju, i prema njemu se ophode s uvažavanjem. To u Srbiji ne odgovara onima koji bi da mu stave lance.

Svedok: Kako gledate na pokušaj da se na pola dokaznog postupka za KiM izrekne presuda Miloševicu?

B.D: To nije slucajno, i povezano je sa pregovorima o konacnom statusu KiM. To je trebalo da bude glavni adut šiptarske strane. Svakom razumnom coveku jasno je, da je Miloševic bio vrhovni komandant vojske koja je branila zemlju od agresije. Ako kroz svu dokumentaciju, od vrhovne komande do poslednjeg komandanta bataljona, koja je dostupna tužilaštvu, nigde nema elemenata kršenja medunarodnog prava ili naredivanja zlocina, jasno je da se iskljucuje svaka odgovornost vrhovnog komandata, Generalštaba i svih ostalih nivoa. Drugo pitanje je individualna odgovornost, za pojedinacne zlocine podigli smo niz optužnica, koje su procesuirane.

Svedok: Mnogi svedoci tužilašta su bili uverljivi, govoreci o krivici Miloševica?

B.D: Bolje je reci - mnogi su pokušali da budu uverljivi, ali to nisu uspeli. Setimo se svedocenja lorda Ešdauna, naravno, necu reci da jedan lord laže, jer bih vredao i ostale britanske lordove, ali moram da kažem, da u mnogim slucajevima Ešdaun nije govorio istinu. Prvo je trebalo da govori o sebi, ko je on, šta je tražio na severu Albanije s teroristima. Lord se trudio, uvek posle mog svedocenja, da se telefonom javi tužilaštvu, koje je istupalo sa novim argumentima. Medutim, posle filma snimljenog u septembru '98. njegova uloga na KiM postala je ocigledna i jasna. Pojedincima u Hagu je bilo teško da to prihvate, pokušali su da lorda zaštite, to nije išlo, film je uvršcen kao dokazni materijal.

Svedok: Gotovo svakodnevno, pojavljuju se memoari ljudi koji su direktno ucestvovali u agresiji na SRJ. Nedavno je izašla knjiga Veslija Klarka, pa je mnogo toga jasnije o ratu na KiM i u citavoj, nekadašnjoj SFRJ.

B.D: Memoari Veslija Klarka otkrivaju istinu o nama, našoj vojsci i njenoj snazi, njenom oficirskom i vojnickom kadru. Klark u memoarima govori o njihovoj taktici, o našem suprotstavljanju. Evo, ja cu mu preko vašeg lista na neka njegova pitanja odgovoriti. Cesto se govori da smo u ratu povredivali granicu Albanije. Naravno da smo to u manjem obimu cinili kada je rat tek poceo. I to na delovima granice koji su za nas bili nepovoljni. Kada se govori o agresiji na SRJ, zanemaruje se cinjenica da nas je NATO napao iz vazduha, a Albanija s kopna. Albanska armija aktivno je ucestvovala u agresiji, koristeci artiljeriju i tenkove. Samo u mojoj zoni bilo je više tenkovskih napada. A, teroristi nisu imali tenkove. Dakle, to su bili tenkovi albanske vojske, koje smo mi uništili. Vojska SRJ, kojom srpski narod mora da se ponosi, cvrsto je držala granicu sa Albanijom. Ovo govorim zbog onih Srba, koji tvrde da rata maltene nije ni bilo. A bilo je žestokih pešadijskih napada. Imali smo dosta gubitaka u ljudstvu, a što se rat nije proširio na ostatak Srbije, trebalo bi zahvaliti našoj hrabroj vojsci. Narod mora da zna, da je tokom višemesecnog rata na KiM, koji je poceo mnogo pre '99. godine, njegova vojska trpela udare na prednjoj liniji. Moji vojnici nikada nece zaboraviti operaciju koju su NATO zlikovci osmislili 9. aprila 1999, kada se iz Albanije krenulo u žestoke napade ne bi li se pešadijski umarširalo. Ta operacija je trajala do kraja aprila. Usledila je akcija "Strela" u maju, i tu su agresori pretrpeli strašne gubitke. Klark priznaje, da je u tim napadima ucestvovala i brigada Albanaca iz SAD, naravno, i Amerikanci. Bila je to Atlantska brigada. Posle ovog sloma nisu se više oporavili, pa je NATO još žešce navaljivao avijacijom. Sve smo izdržali, a danas, umesto da Srbi i Crnogorci odaju pocast svojim junacima, oni ih sramote.

Svedok: Ko sramoti vojsku tadašnje SRJ?

B.D: To cine oni koji nisu ucestvovali u odbrani ove zemlje i naroda. Pošten svet i junaci cute. Brzo ce nepravda biti ispravljena, to se vec u vazduhu oseca. Oni koji negiraju našu vojsku i pricaju o njenom porazu, nailaze na demanti upravo NATO komandanta Veslija Klarka, koji za operaciju "Strela" u memoarima kaže, da je Amerika u nuždi morala da upotrebi strateške bombardere B-52 na Paštriku, zatim B-1, kao i izuzetno precizne dalekometne rakete. U knjizi "Moderno ratovanje", Klark na 50 strana govori o akciji "Strela". Sve se to dogadalo ispred moje brigade. Kada sve izreceno o nama citamo, a piše naš protivnik, možemo da budemo ponosni. Klark navodi da nas je napala najmocnija sila sveta, 600 puta jaca, a ja sam ispred te sile imao brigadu od 14.000 ljudi, i sada znam da sam sa tim mladim vojnicima i dobrovoljcima bio veliki problem za tu silu. Na jednom mestu u knjizi Klark kaže Šortu, komandantu vazduhoplovstva NATO: "Probudi koga god možeš u Pentagonu, hitno obezbedi angažovanje strategijske avijacije B-52 i bombardera B-1, jer moramo podržati OVK na vrhu Paštrika. Ako padne taj vrh, za njega cemo platiti americkom krvlju".

Hvala Tadicu što me je penzionisao Svedok: Kako komentarišete "masovno penzionisanje" mladih u Vojsci SCG? B.D: Mene je penzionisao Tadic, kao i još nekolicinu mojih kolega. Ja ne držim njegovu stranu. Hvala mu, nisam više mogao da radim sa onima koji govore engleski.

Svedok: Mnogi su danas skloni da kažu, da je NATO mogao sve, a nije hteo?

B.D: Neka ti, koji tvrde šta je NATO mogao, procitaju knjige "Moderno ratovanje" Veslija Klarka i "Novi militaristicki humanizam" od Naoma Comskog. Tamo sve piše. Ti, koji kažu da NATO nije hteo, ne znaju ništa o ratu, oni su zaslepljeni mržnjom. Klark piše, da bi krenuo u pešadijski obracun tek kada bi uspeo da skupi 180.000 ljudi, a za takvu pripremu mu je potrebno šest meseci. Naravno, da su oni mogli da pobiju sve civile i poruše sve gradove, ali su valjda znali šta je medunarodno ratno pravo. NATO dakle, a to oni priznaju, Vojsci SRJ nije mogao ništa. U tome i danas leži problem njihovih muka, zato pokušavaju da opravdaju agresiju.

Svedok: Cime ste uspevali da zavaravate NATO avijaciju?

B.D: Uspeli smo da se suprotstavimo najsavremenijoj tehnologiji, i to najjednostavnijom metodom - maskiranjem i obmanjivanjem. Masovno smo koristili pasivne radarske reflektorske sisteme, koji nisu elektronika, sami smo ih izradivali u radionicama. To su zapravo reflektujuce površine, uradene od celicnih limova. Nismo imali druge mogucnosti nego da ih zbunjujemo, a uspeli smo, što i oni priznaju. Zato je njihova efikasnost bila veoma mala u odnosu na vojne ciljeve, pa su iz gneva pogadali civilne.

Svedok: Kakva je bila efikasnost Vojske SRJ?

B.D: Izuzetna. Da nije Haga, ne bi se ni znalo da je bilo rata. A na tome posebno insistiraju Amerikanci. Oni su u agresiji na SRJ najveci gubitnici. Oni su pretrpeli strahovitu štetu. Da neko ne pomisli, da smo mi oborili na stotinu njihovih aviona. Istina o tome saznace se za neku godinu. Zna se da smo mit o nevidljivosti njihovih vazduhoplova ostavili u srpskom blatu. Na pocetku rata srušen je F-117, i oštecena još tri takva aviona, oboren je B-2, cudo americke tehnologije, koji košta milijardu i po dolara. Samo rušenje F-117, ako se uporedi sa svim vazduhoplovima koje smo mi izgubili, ima vecu cenu u dolarima. Trebalo bi podsetiti, da od 1999. SAD više nisu proizvele nijedan nevidljivi avion. Milion ljudi je zbog toga ostalo bez posla. Ko je tu dobitnik, a ko gubitnik?

Svedok: Zato nam, valjda, sada i razbijaju vojsku?

B.D: Amerikanci su 2004. imali interesantnu inicijativu, želeli su da pojedinacno upoznaju sve naše ljude, dežurne u posadama koje su gadale njihove avione. Raspitivali su se za naše radare, frekvencije, taktiku kod obaranja F-117 i B-2. Šta su to naši ljudi videli na ekranima? Do danas nisu dobili nikakvu informaciju. Iako insistiraju da više nismo neprijatelji, i da bi te tajne njima trebalo da predamo.

Svedok: Smatrate da se NATO ne ponaša viteški?

B.D: To im je najveca mana, teško podnose poraze. Nadmeni su i bezobzirni. Teško im je palo kada se ispostavilo da nisu najpametniji. Umesto da nas zbog toga poštuju, oni nas mrze. Sud u Hagu je i ustrojen da bi bi opravdao njihove gluposti i zlodela. Oni su pobednici u miru, ali im to nimalo ne prija.